Pozovite

Endokrinologija


ŠEĆERNA BOLEST – DIJABETES MELLITUS

Šećerna bolest ili dijabetes melitus predstavlja grupu metaboličkih poremećaja koji se karakterišu povišenim koncentracijama glukoze (šećera) u krvi tokom dužeg vremenskog perioda. Ovo oboljenje nastaje ili zbog nemogućnosti pankreasa da stvori i izluči dovoljne količine hormona insulina koji je neophodan za metabolizam glukoze ili zbog toga što ćelije organizma neadekvatno reaguju na izlučeni insulin.

Razlog nastanka dijabetesa

još uvek nije sasvim poznat, ali se smatra da genetska osnova, gojaznost i nedovoljna fizička aktivnost imaju najviše udela u njegovom nastanku naročito kod dijabetes melitusa tipa 2. Autoimunski mehanizmi mogu dovesti do nastanka dijabetes melitusa tip 1 nakon preležanih virusnih oboljenja. Vrlo čest oblik dijabetesa jeste i gestacioni dijabetes koji se javlja tokom trudnoće. Pored ovih postoje još neki ređi oblici šećerne bolesti, a povišene koncentracije šećera u krvi mogu biti pratilac i drugih oboljenja.

Simptomi šećerne bolesti

mogu veoma varirati. Oni mogu biti veoma blagi, skoro neprimetni (asimptomatski) kada se povišene koncentracije šećera u krvi otkrivaju slučajno tokom rutinskih laboratorijskih analiza. Šećerna bolest se najčešće manifestuje učestalim mokrenjem, osećajem žeđi, gubitkom telesne težine, umorom. Dijabetes može dati i teže simptome poput produbljenog i ubrzanog disanja, mučnine, povraćanja, bolova u stomaku, poremećaja ili gubitka svesti koji mogu ići čak i do kome, a ukoliko se ne prepoznaju na vreme i ne leče adekvatno, mogu dovesti i do smrtnog ishoda.

Šećerna bolest je veoma podmukla

naročito kada protiče bez subjektivnih tegoba. Dovodi do oštećenja vida (katarakta, slepilo), oštećenja bubrega (do potpunog gubitka bubrežne funkcije), oštećenja živaca, oštećenja krvnih sudova i dijabetskog stopala. Ono što je još karakteristično za šećernu bolest i njeno lečenje su česte promene koncentracije šećera u krvi koje se mogu manifestovati hipoglikemijom. Simptomi hipoglikemije su lupanje srca, podrhtavanje, mučnina, preznojavanje i osećaj nervoze. Dijabetičari imaju veću sklonost ka nastanku infekcija i oboljenja kardiovaskularnog sistema.

Lečenje šećerne bolesti

zavisi od toga koji je tip dijabetesa u pitanju. Ključne stavke u terapiji su modifikacija životnog stila (doziranje fizičke aktivnosti, adekvatna ishrana, gubitak prekomerne telesne težine). U terapiji se koriste i lekovi. Kada se bolest više ne može kontrolisati lekovima prelazi se na preparate insulina kojima se postiže kontrola bolesti. Danas postoje razni modaliteti insulinske terapije, a svi se trude da što više oponašaju prirodan način lučenja insulina. Određivanje terapije bi trebalo sprovesti u saradnji sa endokrinologom.


BOLESTI ŠTITASTE ŽLEZDE

Ordinacija polaže značajnu pažnju na rano otkrivanje i lečenje bolesti štitaste žlezde. Iako se čini da su ova oboljenja u porastu, mislimo da je to posledica i aktivnog traženja bolesti. To je razlog što ih danas često otkrivamo i u mlađoj populaciji.

Koja je uloga štitaste žlezde u našem telu?

Štitasta žlezda je jedna od najvećih žlezda u telu. Smeštena je sa prednje strane vrata. Važna je u regulaciji metabolizma, a utiče i na rad drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

Hipofiza hormonom koga luči – TSH (tireotropin) stimuliše štitastu žlezdu. Pod uticajem TSH u štitnoj žlezdi se stvaraju: trijodtironin (T3) i tiroksin (T4). Osim tiroksina i trijodtironina koji utiču na metabolizam u telu, u njoj se stvara i hormon kalcitonin, odgovoran za metabolizam kalcijuma.

Koje su najčešće bolesti štitaste žlezde?

  • Hipotireoza

Smanjeno stvaranje hormona štitaste žlezde. Uglavnom se razvija polako, “šunjajuće”, tako da se bolesnici polako navikavaju na smetnje. To je razlog što bolesnici, okolina, a često i lekari ne prepoznaju razvoj bolesti. Najčešće se javlja pospanost, usporenost, anemija, iscrpljenost, zatvor, bolovi u mišićima, oticanje nogu, očiju, lica, ruku. Bolesnici dobijaju na težini, remeti se metabolizam masnoća pa se javljaju lekaru zbog povišenih masnoća. Rad srca je usporen, a u težim slučajevima može doći i do oštećenja srčanog mišića. Najteži stadijum naziva se miksedemom i zahteva intenzivno lečenje uz nadoknadu hormona. Zato je u nejasnim stanjima i kod neuobičajenih tegoba potrebno aktivno traženje ranih znakova i simptoma hipotireoze.

  • Hipertireoza

Povećano stvaranja hormona štitaste žlezde. Stanje karakteriše ubrzani metabolizam što dovodi do znojenja, lupanja srca s aritmijama, javlja se mršavljenje čak do 15 ili 20 kg, učestale stolice, opštii nemir, promene raspoloženja, drhtanje ruku. Ponekad nateknu kapci, gornji kapak bude podignut, očne jabučice budu isturene. Može nastati i u vrlo kratkom periodu. Ako se hipertrieoza ne leči adekvatno može se razviti po život opasno stanje-tireotoksična kriza.

  • Autoimune bolesti štitaste žlezde

Oko 15% populacije ima autoimune bolesti štitaste žlezde. To su Basedowljeva (Gravesova) bolest, koja dovodi do hipertireoze i mnogo češća-Hashimoto tireoiditis (hronični limfocitni tireoiditis) koji dovodi do hipotireoze. Bolesti štitnjače koje su autoimune češće se javljaju u nekim porodicama. Mogu se jviti kod mladih, ali i kod starijih osoba. Zato, kada se u jednoj porodici otkrije takva bolest, treba pregledati i ostale članove, čak i kada nemaju znakove bolesti. Autoimune bolesti štitaste žlezde su hronične bolesti, koje treba kontrolisati, lečenjem smanjiti njihove manifestacije, ali ih ne možemo izlečiti. Lečimo samo posljedicu njihovog uticaja na štitastu žlezdu – hipotireozu ili hipertireozu. Ne treba zaboraviti da se autoimune bolesti štitaste žlezde mogu javiti i udružene sa drugim autoimunim bolestima pa treba tražiti znake drugih oboljenja npr. šećerne bolesti.

  • Uvećanje štitaste žlezde i čvorovi u štitastoj žlezdi

Jod je glavni sastojak hormona štitaste žlezde. Nedostatak joda dovodi do smanjenja nivoa hormona, a to dovodi do stimulisanja rasta štitaste žlezde, da bi povećala stvaranje hormona. Posledica je povećanje–struma štitaste žlezde. Značajno povećanje danas retko vidimo jer se u našim krajevima već pedesetak godina sprovodi jodiranje kuhinjske soli. Danas se u štitastoj žlezdi najčešće pojavljuju čvorovi koji mogu biti dobroćudni i zloćudni.

  • Dobroćudni čvorovi u štitastoj žlezdi.

Pipanjem možemo kod 5% ljudi napipati čvor u štitastoj žlezdi. Pregled ultrazvukom s kolor doplerom štitaste žlezde otkriva kod otprilike 30% ljudi nekakav čvor.

  • Zloćudni čvorovi u štitastoj žlezdi.

Oko 5% čvorova u štitastoj žlezdi su zloćudni. Dakle svaki čvor nije rak. Treba znati da se danas većina karcinoma štitaste žlezde može ultrazvukom otkriti na vreme. Ima više vrsta karcinom štitaste žlezde, ali najveći broj se može potpuno izlečiti.

Metode otkrivanja bolesti štitaste žlezde

Laboratorijske analize kojima se određuju hormoni štitaste žlezde T3, T4, hormon hipofize TSH, kao i antitela na štitastu žlezdu – antitela na tireoidnu peroksidazu – TPOAt).

Scintigrafija štitaste žlezde je radionuklearna metoda kod koje se slabo radioaktivni preparat injicira u venu i nakon pola sata se snima područje štitaste žlezde. Ovo je funkcionalni pregled jer se prikazuje apsorpcija radioaktivnog preparata u štitastoj žlezdi. Na scintigramu – slici scintigrafije – vidi da li su čvorovi slabije funkcionalni (“hladni” čvorovi) koji mogu biti sumnjivi na rak, ili hiperfunkcionalni (“vrući” čvorovi) koji mogu biti sumnjivi na toksični adenom.

Ultrazvuk štitaste žlezde sa kolor doplerom omogućava uvid u veličinu i strukturu štitaste žlezde, pa olakšava otkrivanje i lečenje bolesti. Lako otkriva i vrlo male promene. Pod kontrolom ultrazvuka mogu se uraditi citološke punkcije. Punkcije su praktično bezbolne.

Lečenje bolesti štitaste žlezde

Hipotireoza leči se preparatima tiroksina. To su tablete koje se uzimaju 1x dnevno. U početku lečenja kontrole hormona fT4 i TSH rade se svakih mesec dana, a kasnije kada je nivo hormona stabilan dovoljno je kontrolisati jednom na šest meseci.

Hipertireoza može se lečiti na tri načina:

  • Tireostatskim lekovima – lekovi koja smanjuju stvaranje hormona štitaste žlezde. U početku je doza viša, a kasnije se smanjuje. Lečenje traje do 2 godine.
  • Ako se nakon nakon 2 godine ne postigne uspeh onda se predlaže odstranjivanje cele štitaste žlezde operativnim putem. Nakon operacije pacijenti su u hipotireozi i celog života moraju uzimati nadoknadu - tiroksin tablete.
  • Terapija radioaktivnim jodom (koja uništava funkcionalno tkivo žlezde).
  • Kod starijih ljudi i onih kod kojih je operacija zbog opšte anestezije kontraindikovana, može se primeniti radioaktivni jod. Radioaktivni jod se akumulira u funkcionalnom tkivu žlezde i uništava ga. Rezultat je opet hipotireoza i potrebna je nadoknada tiroksinom. Terapija radioaktivnim jodom nije opasna, ne škodi drugim organima, od nje ne opada kosa i može se davati i mlađim ljudima.

Kad je funkcija štitaste žlezde uredna lečenje dobroćudnih čvorova obično nije potrebno. Ako je žlezda toliko velika da pritiska okolne organe potrebno je operativno lečenje.

Karcinom štitaste žlezde (rak) obično se leči operacijom i odstranjuje cela žlezda. Maligni tumori se mogu širiti u lokalne limfne čvorove ili metastazirati u druge delove tela, ali obično su lokalizovani samo u žlezdi i većinom imaju dobru prognozu bolesti.